Могући облици (дез)интергације странаца у Швајцарској

Могући облици (дез)интергације странаца у Швајцарској

Између асимилације и паралелног друштва: шансе и неадекватности интеграционих процеса

Мигранти у Швајцарској могу да бирају између неколико опција интеграције или искључења из ње. Између гетоизације и асимилације као добро решење нуди се здрава интергација у швајцарско друштво

„Звали смо радну снагу - дошли су људи“, тако је писао швајцарски писац Макс Фриш у вези са успоном привреде шездесетих година и доласком стране радне снаге у Швајцарску. Ово је карактеристична изјава којом се жели изразити са једне стране потреба и добродошлица новим радним снагама, а са друге се поставља питање да ли швајцарско друштво у истој мери стварно жели те нове људе, са свим њиховим различитостима и жељом за једнаким шансама на остваривању добробити које ова слободна и демократска земља пружа?

Поставља се једно логично питање: да ли „гастарбајтери“ имају само право на рад или и право на нормалан и достојанствен живот? Постоји ли шанса да се премости дубоки јаз између између страних радника и домаћина?

Неретко се може чути да паралелна друштва стварају углавном муслимани или људи са Балкана, на тај начин што се они са својим породицама издвајају и не желе да имају никаквог додира са друштвеом заједницом-изузев убирања предности социјалног система. То је уобичајена слика који многи грађани имају у глави, када је реч о паралелним друштвима. Представа се временом претворила у предрасуду која гласи: муслимани су сви такви, а исти су и мигранти са Балкана и кад верују у Христа, а не Мухамеда.

Да ли за овакве и сличне предрасуде постоје матријални докази? Постоји ли у Швајцарској тзв. "паралелно друштво? Званичан одговор швајцарске државе гласи: “У Швајцарској не постоји гето, ни бесправни простори у којима друштвено паралелне структуре на свим разинама доминирају. Постоје појединачне зоне у којима се примећује јачање маргиналних тенденција. Пре у мањим и средњим градовима. У великим градовима још увек је проблем само препознавање проблема и мало искуства у бављењу овим феноменом. Насилни испади као у француским предграђима или етнички конфликти, се у Швајцарској не очекују.

Да ли је ситуација у швајцарском друштву тако драматична као што је представљају они који се плаше паралелног друштва или нема разлога за бригу, као што наглашавају званични представници политике? Пре него што дође до стварања параелног друштва, по правилу у друштву прво долази до структуралних дистанци и културолошких дифернцијација. До овог долази „када мигрант због дуготрајних и неминовних разлика у развоју нема никакву перспективу повратка и када истовремено постоје услови који му отежавају интеграцију и асимилацију која управо зависи од исте... Кутуролошко издвајање значи стварање мањина, структуралне сегрегације у једном страном, слојевитом друштву. Дођу ли у додир, кумулирају као поблеми у разреду, проблеми мањине... Онда се отворена друштва европских имиграционих земаља затварају, врши се подела на етничкој основи, са свим последицама дезинтеграције и сегрегације.“ Овакав проблем или овакав сценарио може погодити и Швајцарску, као земљу великог броја миграната.

Да би се овако нешто избегло, неопходно је предузети кораке који воде у правцу премошћавања дубоког јаза. Да би се могло понудити решење, потребно је прво испитати различите могућности и опције, које мигранту стоје на располагању, као и методе које друштво у сложеном опхођењу примењује у подстицају интеграције.

Мигрант може да бира између неколико опција интеграције или искључења из ње. Већ смо помињали паралелна друштва у којима мигрант сам одлучује о искључењу из друштвених токова. Значи, мигрант не признаје швајцарско друштво (или не бива признат и прихваћен) и одлучује се за живот у свом „микро свету“са припадницима истог мишљења и ставова. Овакво искључивање из друштвеног живота умногоме смањује могућности каријерног напредовања. Ови људи су најпогођенији приликом првих друштвених потреса, свеједно да ли су економске или политичке природе. Идеја о повратку у домовину је стално присутна, али сви они чекају неко боље време за повратак. У оваквом ишчекивању живе у ситуацији која би се могла описати као „нити овде, нити тамо“ и остају маргинализовани. Веома ретко успевају да изађу из ове тешке ситуације, нарочито уколико мигранти не желе да промене однос и понашање у друштву.

Друга опција је прихватање закона, кодекса понашања и норме земље домаћина, али без активог учешћа у друштвеном животу. Ово је први и основни корак у правцу интеграције у швајцарско друштво. Мигрант не мења своје навике, обичаје, културу, истовремено развијајући поштовање према законима и правилима земље домаћина, још увек не интегришући себе унутар њих. Овакво друштвено понашање представља почетак интеграционог процеса.

У следећем кораку интеграције, мигрант је спреман да промени своје навике, узимајући лагано учешће у друштвеном животу. Веома је свестан значаја интеграције, али и даље постоји граница коју не жели да пређе. Дакле, афирмше се интеграција, али не асимилација. Под асимилацијом подразумевамо процес комплетног „одбацивања“ културе, традиције државе и народа, чији је мигрант припадник, истовремено прихватајући систем вредности државе домаћина. Наведени облик асимилације често добија негативну конотацију, што нужно не мора да буде. Асимилација може да значи да се прихватају нове навике, чак и промену карактера и понашања, али не мора да дође до потпуног отуђења у односу на традицију и културу земље порекла. Многи мигранти се одлучују за овај облик интеграције у швајцарско друштво.

Теорија „marginal man“

Веома занимљиву теорију интеграције је поставио Роберт Езра Парк, а њу је даље разрадио професор Штихве. То је тзв. теорија „marginal man“. Овај израз може да упућује на неког ко стоји на маргини. Међутим, то у овој теорији није случај. Под појмом „маргиналности“ пре свега се мисли на место између, на граници две културе. Тај положај мигранту омогућава „да формулише синтезе, да упија тренутке обе културе, дозвољавајући им да се стопе у једно. На овом месту интеграције на сцену ступа моменат културолошке иновације, коју странац доноси у друштво. У овом случају, странац је „ интердисциплинарни иноватор“, како даље развија теорију професор Штихве.

Овакав „интердисциплинарни иноватор“ може, уколико јке довољно креативан, да допринесе развоју одређеног подручја, користећи мноштво идеја и мало „иновативне снаге“. Креативношћу, „marginal man“може да избрише границе, узимајући из обе културе оно најбоље. Овог „marginal man“не препознајете више као мигранта. Он постаје универзалан тип човека који може да се прилагоди и адаптира у свим друштвеним условима.

Теорија „marginal man“ је по многочему једна од најбољих решења и пример како би мигранти требало да се понашају у пракси. Она је за сада нажалост само теорија и потребно је много труда и рада да се примени у пракси.

Али, однос швајцарског друштва према странцима не зависи само од миграната, јер велику улогу игра и понашање домаћина и њихов однос према странцима. Наравно да се не може очекивати промена понашања и навика од стране домаћина и његово прилагођавање странцима. Оно што се с правом очекује јесте да домаћин искористи своју позицију и моћ, како би смирио вруће дебате о мигрантима, као и залагање за конструктивни прилаз проблему. За почетак би било довољно да се престане са употребом укорењене фразе „Сви проблеми долазе споља“. Домаћин би могао да се потруди да сазна нешто о култури странаца који чине 25% становништва Швајцарске, да нађе нови пут који неће водити у индиференцију и интолеранцију.

Бобан Петковић